Етнолошка обрада појма "ДРВО" - Ивица Тодоровић
Опште одређење и карактеристични примери
Код Срба су распрострањени бројни обичаји, ритуалне радње, веровања и народне представе који су везани за појам дрвета, као и за различите врсте дрвећа. Било је раширено веровање да дрво има душу и њему се, приликом извесних ритуала, обраћало као свесном бићу (нпр. током сечења бадњака). Зна се да су код старих Словена постојали свети гајеви, а трагови сродних веровања и ритуалне праксе су очувани и код Срба (нпр. у средњем Тимоку). С друге стране, треба нагласити и да је у традиционалној култури Срба православно хришћанство – које већ више од хиљаду година одређује основне смернице српске културе – дало значење већини народних веровања (без обзира на бројне, паралелне интерпретације типичне за народне митолошко-религијске представе), а такав случај је и са дрвећем.
За Србе је карактеристично поштовање светих, табуисаних стабала (запис, потпис, миро дрво итд.), чији се називи разликују од области до области, али су ови сакрални објекти на исти или врло сличан начин уклопљени у одговарајући комплекс обреда и веровања. Та стабла су често довођена у везу са појединим свецима и обилажена током обреда литијског опхода, на дан сеоске славе – заветине. Тада су се читале молитве, приносиле жртве и дарови, урезивао тј. обнављао крст у кори приликом сваког обреда, а дрво је кићено цвећем и плодовима. Сматрало се и да у појединим стаблима бораве змајеви или слична натприродна бића, која чувају сеоски атар. За свето дрво најчешће се узимао храст, али је у бројним случајевима бирано и друго дрвеће. Веровало се да свето дрво/запис штити село, и то пре свега од атмосферских непогода. Онај ко би се огрешио о запис могао је очекивати да настрада од грома, суше, града итд.
За дрво се, код Срба, везују и бројне забране, пре свега забрана наношења штете дрвету, а најчешће старом, култном дрвећу, које је сматраном заштитником одређеног простора. У неким областима (рецимо у Боки Которској) култно дрвеће/записи било је распоређено на границама атара, као врста заштите и како би се међе заштитиле од померања. Скрнављење светог дрвећа било је забрањено у сваком облику, од сечења до брања плодова или откидања листова и томе слично. Његови остаци (чак и након падања и труљења) нису се смели користити. У Перишу (Сврљиг) су стара мира дрва секли старци који нису имали децу, а прави домаћини нису смели да их секу. У Лесковачкој Морави су дотрајале записе могли да секу само Цигани/Роми, и то по одобрењу села. Бројне су приче о страшним казнама које су стигле прекршиоце ових забрана. Примера ради, у Преконоги (Сврљиг) су, по казивању, једном човеку помрли синови након што је посекао свето дрво.
Посебно поштовање указивало се и плодном дрвећу (за њега такође постоји забрана сечења), али и дрвету које поседује или задобије одређена особена својства. Рецимо, по веровању са Рогозне, дрво које удари гром треба узети као „чувара куће“. Наиме, сматрало се да је то дрво добро уклопити у вратнице кућног дворишта, а да ће бити несреће ако се оно употреби за нешто друго. Исто тако, дрвеће које је било велико или на други начин, по изгледу, необично такође је изазивало поштовање или страх. Између осталог, свако дрво у близини култног извора или важне границе такође је добијало посебан значај и значење.
Општа симболика
Дрво је један од основних објеката традицијског уобличавања слике света, а коришћено је у сврху класификације просторног и временског контекста. У бројним текстовима симболика осе света је у непосредној вези са дрветом, односно са мотивом пењања или спуштања уз дрво или планину. У српским бајкама (које су и саме настале на основу универзалних митских образаца), такође је присутан мотив успињања уз дрво. Рецимо, у бајци „Баш-Челик“ јунак се, пре него што учини три везана херојска подвига, успиње на највише дрво како би угледао светло, односно пронашао ватру. Ово је, наиме, у директној релацији са митском идејом о вертикали која повезује два света, односно омогућава комуникацију са оностраним. У поменутим представама врх дрвета означава небески простор, а његов корен доњи свет. Исто тако, уз помоћ троделне перцепције дрвета (корен – стабло – крошња) реконструисан је и читав универзум по дотичном моделу (подземни свет – свет људи и животиња – свет богова). У наведеном контексту, усправно и високо дрвеће на најбољи начин представља релацију/опозицију између земље и неба. Са овим у вези је и мотив космичког дрвета/дрвета света (аналогно мотиву космичке планине и стуба), присутан у бројним народним представама, како у општем, библијском, индоевропском и словенском, тако и у српском етничком контексту. По В. Н. Топорову, дрво света се углавном замишља као карика која спаја макрокосмос/васиону и микрокосмос/човека, представљајући место њиховог укрштања. Саобразно томе, по појединим српским народним представама, земља се налази на гранама дрвета (нпр. глога/Хомоље). У овом контексту, посебно је занимљив и српски мотив змаја који борави у корену дрвета/јабуке, као и друге, сличне представе. У неким случајевим, табуисано/свето дрво је и изједначавано са свецем, али и са другим заштитницима који бораве у њему. Дрво често представља читав универзум, као и средиште света. Исто тако, дрво може означавати границу као, на пример, записи (које обилазе крстоноше) на међама сеоских атара.
Преко дрвета се може стићи и на „онај свет“, тако да дрво има и улогу универзалног медијатора. Другим речима, оно има гранични карактер у различитим контекстима. Општесловенска предања говоре о човеку који се обрео на дрвету након што је залутао ноћу у шуми и био заведен од стране „оностраних“ бића, а сличне приче су у бројним варијантама забележене и код Срба. У сродним контекстима, дрво може представљати и симбол „природе“, насупрот „култури“. У вези с претходним, потребно је нагласити да опште познати универзални и архетипски мотив дрвета света у многим аспектима одговара концепту светог дрвета у српским народним представама. Овако схваћено свето дрво омогућава комуникацију између различитих светова, означавајући место контакта овостраног и оностраног, природног и натприродног, света живих и света мртвих, у потпуности у складу са дрветом света као универзалним симболом.
Основне митолошке представе
Са дрветом се, код Срба, повезују бројне митолошке представе, од космогонијских митема (схватање о „васељенском дрвету“ на којем стоји земља и за које је везан нечастиви, или пак Дукљан, црни пас итд., који покушава да уништи свет) до разноликих мотива карактеристичних за демонолошка предања. С једне стране, дрво може бити проглашено за свето и укључено у обреде под покровитељством Цркве, док с друге стране, оно може бити сеновито („сјеновито дрво“) и повезано са демонским, нечистим бићима. С тим у вези, забележене су бројне приче и представе о појављивању оностраних бића на дрвету или у његовој близини. Карактеристичан пример повезаности дрвета са хтонским светом представља значење дрвљаника – места на којем се цепају и смештају дрва за огрев – који се у бројним представама доводи у везу са појавом демонских бића и сматра за нечисто место.
С друге стране, за разлику од дрвљаника као нечистог места, запис представља свето место, и поред тога што се и с њим често доводе у везу различите натприродне појаве и натприродна бића (змајеви, на пример). Примера ради, потес Змајевац у области Стига добио је име по змају за кога се веровало да живи у једном дрвету код култног извора.
По народним представама, и виле се рађају на дрвећу, а мајка их повија у лишће. Такође се веровало и да су нека велика стабла била њихова станишта (тј. да се у њиховој близини окупљају), па је такво дрвеће називано вилинским или самовилским. С једне стране, овакво дрвеће сматрано је веома опасним, тако да се избегавао чак и краткотрајан боравак под њим. С друге стране, у неким крајевима се боравак под оваквим дрветом сматрао једном врстом терапије, тако да је болесник остављан испод њега како би виле током ноћи излечиле човека. Сличне представе – засноване на дрвету као станишту – забележене су и о вештицама, као и о другим оностраним бићима (нпр. осење), а свако од оваквог дрвећа захтевало је посебно понашање и третман. Један упечатљив пример забележио је С. Тројановић, а подвлачи га и Д. Бандић у свом речнику. Реч је, наиме, о томе да се у околини Кратова (село Рударе) налазио „оброчити“ дуб у чијој близини су се, по народном веровању и причама, појављивала бројна привиђења у облику различитих животиња (хрт, бик итд.). Људи су избегавали да пролазе поред овог дрвета, пре свега после заласка сунца, а онај ко је то морао да уради истргнуо би кончић са одеће и прикачио га на стабло, да би мирно прошао. Дакле, очигледно је реч о симболичној жртви натприродним бићима која су се окупљала око дрвета, што је, свакако, упечатљив пример односа српског становништва спрам оваквих табуисаних објеката.
Значење различитих врста дрвећа
У српској традицији, готово свако дрво има одређено значење, односно симболику. Примера ради, за јабуку се везују махом позитивна а за орах махом негативна значења. Тако је јабука у српском (као и у јужнословенском контексту) често повезана са свадбеним значењима (представљајући живот, здравље, плодност, напредак), при чему посебну улогу јабука има у односима између момка и девојке. С друге стране, орах је везиван за дејство вештица и злих духова, односно за подземни свет и покојнике. У појединим обичајима (на Бадње вече) ораси су бацани у углове собе и њих нико није узимао, а ово је посматрано као жртва покојницима. Међутим, орах може бити и свето дрво – запис, или се користити за лечење (путем провлачења кроз рупу која се направи испод орахових жила), као што и јабука може имати везе са доњим светом, па се сади и по гробљу.
Посебно су семантички бременити и храст, липа, дрен, крушка, глог, брест, јасен, врба, оморика, леска, бор, бреза, граб, дафина, дуд, зова, јавор, клен, јела, маслина, тисовина, топола, трешња, цер, шљива итд. Примера ради, дрен је симбол здравља и снаге. У Лесковачком Поморављу су дрен стављали у воду којом су купали новорођенче, да би дете било здраво и напредно. Обичај у неким крајевима је био да се у божићну чесницу ставља и комадић дрена, а веровало се да ће онај који га пронађе током читаве године бити здрав и берићетан. Срби из Црне Горе су на Бадњи дан секли у шуми, поред бадњака, и ражањ од дрена, због здравља и снаге. По веровању из Метохије, сматрало се да је најбоље посадити „дренову шуму“ око куће. Веровало се и да је дрен поуздан заштитник/апотропеон. Примера ради, користио се за заштиту од вештица, вукодлака и других злих бића. У народној епици и приповеткама, снага се испробава преко дреновог дрвета. Тако је Марко Краљевић видео да је поново довољно снажан, након трогодишњег тамновања, тек кад је суву дреновину смрвио и из ње исцедио две капи воде.
Најчешће су биле представе о храсту као светом а ораху као „баксузном“ дрвету. Глог је био познат као средство за убијање вампира, а леска као средство за заштиту од грома итд. Посебно поштовање српски народ је имао према храсту, а у многим крајевима (на пример у Заглавку) свако село је имало по неколико огромних храстова са усеченим крстовима, и ово су били – поред цркава и самосталних крстова – најзначајнији религијски објекти, као и објекти друштвеног окупљања заједнице. Ту су одржаване молитве, али и скупштине. Уопште узев, поштовање дрвећа и растиња је код Срба играло веома значајну улогу. У српском етничком контексту, када је реч о дрвету и одговарајућим представама, по важности и семантичкој сложености издваја се дрво бадњака, заједно са свим повезаним обичајима. Наиме, посебан значај код Срба придаван је бадњаку, дрвету које се секло на Бадњи дан, пред Божић, а потом уносило у кућу и спаљивало на огњишту.
Паралеле
Представе о дрвету, уочене на српском етничком простору, махом имају бројне паралеле међу другим словенским народима. Примера ради, већ на први поглед је очигледно да и у словенском контексту, као и код Срба, постоје многа подударања када је реч о најзначајнијим/најпоштованијим врстама, као што су – храст или јабука. Српско-словенске подударности су бројне и тичу се различитих семантичких нивоа и релација. С друге стране, поједини обичаји везани за дрво, а пре свега за бадњак, довођени су у везу и са кавкаским (Грузини, Ингуши) етно-културним контекстом.
Осим тога, такође се може говорити и о разноврсним паралелама како у ужем јужнословенском, тако и у ширем индоевропском и општем/универзалном контексту.
Карактеристичан илустративни пример, који сведочи о српско-словенским релацијама, свакако представљају истоврсни мотиви повезаности/синонимије дрвета и човека на различитим нивоима. Примера ради, у многим словенским традицијама (од Пољесја, преко Северних/Лужичких Срба, до Руског Севера) јасно је наглашена сличност тј. истоветност човека и дрвета, тако да је широко распрострањен обичај да се сади дрво када се роди дете. Како буде изгледало и како се буде развијало дрво, веровало се да ће тако бити и са дететом. Аналогно томе, опште је присутна и представа о дрвету као човековој инкарнацији после смрти. С тим у вези, код свих Словена – па и код Срба – познат је обичај сађења дрвета на гробу, као и сахрањивање испод дрвета. Код Срба је, наиме, постојао обичај да породица посади воћку, а дрвеће засађено на гробу било је табуисано и није се смело сећи, по свему судећи у вези са претхришћанским веровањем да се у њему могу настанити душе умрлих.
У општесловенском контексту стална веза са човеком представља један од најзначајнијих аспеката митологије дрвета, а веровало се да – као и дрво – човек има своје периоде када цвета и када вене. Аналогно томе, примера ради, по једном српском народном веровању, ако несрећан или болестан човек проспе воду под јавор, он ће се осушити.
Синонимија дрвета и човека је на различитим нивоима изражена и у српском контексту; примера ради, често је поређење између бора и човека у народној традицији. У српским приповеткама из убијене царичине деце изникну борови а у народним песмама су чести сродни мотиви. С друге стране, бор може бити синониман и са алом, као и седиште виле, па чак и божанство итд. Веровање да је свето дрво у вези са одређеним човеком можемо илустровати и новијим примером жене из Тијовца (Сврљиг), која је нагласила да је њена мајка умрла исте године када је „миро дрво пало“, додајући како јој је један врачар рекао да је миро дрво било повезано са њеном мајком.
Литература
Дејан Ајдачић, Чудесно дрво у народним песмама балканских Словена, Кодови словенских култура 1, Београд, 1996; Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Нолит, Београд, 2004; Петар Булат, Веселин Чајкановић, Митолошки речник, Београд, 2007; Татомир Вукановић, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, Војноиздавачки завод, VERZALpress, Београд, 2001; Ана Драгојловић, Запис као свети простор у традиционалној заједници, Етно-културолошки зборник IV, Сврљиг, 1998; Даница Ђокић, „Света“ места у пожаревачком Поморављу и Стигу, Расковник 83-84, Београд, 1996; Драгутин М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, Српски етнографски зборник LXX, Живот и обичаји народни књ. 31, Београд, 1958; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд, 1998; Ненад Новаковић, Православни појмовник, Бесједа, Ars Libri, Бања Лука – Београд, 2008; Љубинко Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Балканолошки институт САНУ, Просвета Ниш, Ниш, 1996; Љубинко Раденковић, Народна бајања код Јужних Словена, Просвета, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1996; Словенска митологија – енциклопедијски речник (в. пре свега: Т. А. Агапкина, Дрво; В. В. Усачова, Дрвљаник; Т. А. Агапкина, Дрен; В. Ј. Петрухин, Дрво света), редактори Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, 2001; Ивица Тодоровић, Ритуал ума – Значење и структура литијског опхода, Етнографски институт САНУ – Посебна издања 53, Београд, 2005; V. N. Toporov, Drvo sveta, Savremenik 9-10, 1986; Сима Тројановић, Главни српски жртвени обичаји, Српски етнографски зборник XVII, Београд, 1911; Веселин Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Група издавача, Београд, 1994.